Moram priznati da kao
dobro modno obaveštena i osvešćena osoba ponekad postanem žtva masovnih
konzumerističkih histerija. Isto radi i moja knjigoljubačka strana. Kada svi
nešto čitaju, moram i ja, jer ne volim da učestvujem u diskusijama bez
predznanja.
Kada je knjiga o
Parižankama, ima lepe korice, i predivne šarene stranice budite sigurni da će
biti moja. Priznajem, Instagram profili stranih modnih ikona su doprineli tome,
kao i moja zaljubljenost u besprekorni stil
Caroline de Maigret. Sex & the city a la Paris? Može! Sva sretna sam
ušetala u Colette, izvukla onu sa dna gomile (najmanje su je pipali hence
najsavršenija je) i za trenutak zamislila da sam Kanye/ Rihanna / Beyonce ili već
neko drugi od tog fashion yes yes sveta koji ne može da dođe u Pariz a da ne svrati
u najpoznatiji concept store u univerzumu.
I dopala mi se. Zato
što je celom svetu otkrila da onu raščupanu i-don't-care frizuru nemaju čim
ustanu. Zato što sadrži i recepte a danas je previše modernih dama (ili malograđanki)
kojima je kuhinja passe. Zato što sadrži poglavlje ˝Kako destabilizovati
muškarca˝, a svima nam to treba u nekom momentu života. Zato što priča o ženama
koje ne vole plastičnu hirurgiju, već sjaj dobijaju tako što idu u pozorište i
na koncerte.
Ali onda mi je odjednom
sinulo: a kako je to biti Beograđanka gde god da si? Da, ona Beograđanka iz
knjiga Mome Kapora. Ona beskrompomisna, sa vetrom u kosi i štiklom koja upada u
kaldrmu Skadarlije. Ona koja se na proleće razgoliti pa svi polude. Ona koju
nije sramota da prizna da popodne mota sarme a uveče ide na prijem nekog
ambasadora. Ona od krvi i mesa.
Parižanka je
melanholija, Beograđanka je glasan smeh.
Za razliku od Parižanki
mi ne stavljamo Steviu u kafu i ne želimo da On pomisli da imamo drugog. Ne
jedemo kolače koji su lepi za fotofrafisanje, nego one koji su lepi za nepca.
Parižanka se trudi da
ostane ledena kraljica, Beograđanka je uvek topla.
I da vam kažem, mnogo
su lagale. O torbama. Svaka Parižanka koja drži do sebe ima Louis Vuitton ili
Chanel 2.55. No brand my ass. I o piću, pominjale su da piju votku. ˝Prave˝
piju samo vino, crveno, nikad belo, to je za mlakonje. Ipak, 2 dana nakon što
sam kupila knjigu srela sam Caroline na bulevaru Saint Germain. I izgledala je
baš kao što knjiga pripoveda-prokleto kul, sa cigarom u ustima.
Jednom mi je jedna
prava Parižanka na moju konstataciju da se u Parizu gojim tempom 1kg/dnevno
zbog pekara jednostavno rekla: ˝Ali draga, zar ti misliš da jedemo kroasane sa
čokoladom svaki dan?˝ Ni mi ne jedemo burek.
I one imaju mane
izgleda, a ove 4 iz knjige se nisu trudile da ih preterano sakriju. Thumbs up! Mada,
nisu me ubedile u još neke stvari: da će za novu godinu pojesti tanjir ostriga
u krevetu i zaspati, da će otići sa žurke kada je najbolje, da neće izgubiti
kontrolu nikada i da ne kažu ˝Prijatno˝ kada sednu za sto. To nije kul, nego
nevaspitano, a mi nismo takve.
Ovo nije knjiga o
Parižanki, nego o ženi koja živi svoj život onako kako želi. To treba da
prepišemo i naravno, onaj deo oko oblačenja – trencha, pruga, velikih naočara i
muških cipela.
I nikada ne bismo smele
da zaboravimo težinu reči Beograđanka. Lako je biti fabulozna u Parizu. Ja je vidim kao svemoguću jer stiže da
izgleda kao top model od prosečne plate, pravi najbolje punjene paprike u gradu
i centar je univerzuma za svog muškarca sa svim svojim bubicama. Doduše, ponekad
donese fois gras, camembert i vino iz Pariza, i zamišlja šta bi ona sve mogla
samo da je rođena negde drugde...
Odličan tekst! :)
ReplyDeletewww.beehivefashion.blogspot.com
Hvala Bokice puuuno :)
Delete