Ovih dana svi su se pretvorili u filmske kritičare, kao i obično u doba Oskara i Festa. Ipak, ja se neću usuditi da idem tim putem, filmove jednostavno delim na one koje mi se sviđaju i ne sviđaju. Ono što mi je posebno privuklo pažnju u gotovo svim najaktuelnijim filmovima je muzika. Uhvatila sam sebe da ove soundtrack-ove vrtim na repeat danima i da ne mogu da se odlučim koji mi je omiljeni.
Ok, lažem. Whiplash je film koji me u svakom pogledu potpuno očarao, a kako volim jazz nije ni čudo što je naslovna numera iz ovog filma završila ubrzo kao ton zvona na mom telefonu. Film me kupio savršenim kadrovima, impresivnom glumom za koju je J. K. Simmons dobio otprilike svaku nagradu koja postoji na planeti i radnjom koja motiviše.
Šta još treba da znate o ovom filmu? Snimljen je za samo 24 dana. Glavni glumac stvarno svira bubnjeve. Prva, kraća, verzija filma bila je u selekciji Sundance festivala, a 2012. scenario je bio na tzv. crnoj listi na kojoj se nalaze najbolji scenariji koji nisu još uvek snimljeni.
A soundtrak? Slušajte ga dok radite, dok se odmarate, dok kuvate, spremate se za izlazak. Jednostavno je savršen.
Drugi soundtrack za preporuku dolazio iz filma Yves Saint Laurent. Ako se odlučite da pogledate ovaj film znajte da će on biti sve osim onoga što ste očekivali. Biografski? Ne, ovo je ljubavna priča. Modni? Donekle, ali to nije bitno. Srećan? Zapravo duboko tragičan. Najkraće rečeno, film opisuje unutrašnju borbu sa demonima velikog majstora mode koji do kraja filma gubi sve pozitivne strane karaktera. Dekadencija, blud i razvrat.
Ono što je sigurno je da više nikada na YSL logo nikada nećete gledati isto. Ipak, film obiluje savršenim kadrovima Pariza, revija, eksterijera i enterijera, a muzika koja ove kadrove prati ostavlja poseban utisak. Iza gotovo svih numera u filmu stoji maestralni Ibrahim Maalouf, Libanac koji živi u Parizu i u svojoj muzici sjajno spaja svoje kulturno nasleđe sa jazzom sa bulevara Saint Germain.
Ovaj soundtrack obožavam zato što me svaka nota vraća u Pariz i mislim da još od Amelie niko muzikom nije bolje očarao ovaj grad.
Treće mesto zauzimaju soundtrack bez filma i film bez soundtracka.
Soundtrack u kome beskrajno uživam, ali film nemam nameru da odgledam je 50 shades of Grey. Knjigu, film i celu famu ne želim da komentarišem, već je sve ispričano. Ipak, soundtrack okuplja sjajne muzičare i daje sjajne aranžmane dobro poznatih hitova kao što su ˝I put a spell on you˝ (izvodi Annie Lennox) i ˝Crazy in love˝ koji Beyonce ovog puta izvodi u jednoj užasno seksi verziji. Tu su i sjajni The Weekend, Sinatra, i stara dobra stvar ˝Beast of burden˝ od Rolling Stones-a. Just repeat.
Film bez soundtracka je savršeni Birdman. Ne zato što je dobio Oskara, već zato što vas jednostavno rečeno ˝oduva˝. Jedno je sigurno, nećete ostati ravnodušni. U ostalom, neophodno je imati valjane argumente jer će vas sigurno neko ovih dana pitati za mišljenje o ovom filmu, zar ne?
No comments:
Post a Comment
Hvala na komentarima!