No procrastination

Zato što baš želim da pišem za sebe, a ne samo za druge. 
O štiklama, školi, putovanjima, prirodi i društvu, neozbiljnim, lepim i šarenim stvarima.

Zato što je Tviterovih 140 karaktera premalo i na njemu je previše mržnje koju sistemski isterujem iz svog života. Facebook nije pravo mesto, a Instagram nije dovoljan.

Zato što uvek imam šta da kažem, a bogme i dodam.

Zato što sam uvek ˝draga Saveta˝ za ˝kako da otputujem˝, ˝kako da živim u Španiji˝, ˝gde da kupim/nađem/iskopam˝, ˝šta da obučem˝...

Zato što te stvari ne mogu da ponavljam 600x, nego želim da im pošaljem link sa bloga.

Zato što je blog koristan u svim poslovima.

Zato što ˝nisam imala vremena˝protekle 3 godine.

Zato što je septembar, a septembar je moj januar za nove početke jer sam štreber.

Zato što imam napade kreativnosti. 

Zato što sam tačno znala kakav želim da mi bude header.  

Da kažem da moram da putujem zbog bloga zaboga (a ne samo da mi dupe vidi put)! 

Da se inspirišem, da vas inspirišem, da podelim, da saznam, da pomognem, da mi pomognu. Brojke me ne zanimaju.

Ništa posebno i sve posebno.

I sigurna sam da ću se sutra setiti jop 1000 pametnijih stvari koje sam trebala da napišem u ovom prvom postu, but who cares. 

I da, verovato nikada neću napisati ˝About me˝. Ko treba da zna znaće.  
A možda mi i ne trebaju razlozi, samo je krajnje vreme.