Ukus Beograda: iz mog ugla

Šta je to ukus Beograda?

Kestenje u Knez Mihailovoj kad zamiriše jesen? Krempita u Prizrenskoj? Pljeskavica pored Palilulske pijace? Šećerna vuna sa Kališa? Prva sarma u novembru? Ili je možda to ukus mamine kuhinje za one koji su pobegli preko bare? 

Mi mislimo da je od svega po malo. Mislimo da Beograd ima ukusa onoliko koliko i ćudi. 

Zato smo odlučili da pišemo Ukus Beograda.

Krenulo je entuzijastično: pisaćemo blog o restoranima. Iako smo svi različiti u jednom se slažemo: perfekcionizmu. Vredno smo radili i stvorili jedan pravi mali gastro-projekat kojim se ponosimo. I nećemo da spuštamo lestvicu. Bićemo beskompromisni. Hvalićemo na sva usta kad je dobro, kudićemo kad je loše. 

˝Zašto baš mi?˝ je pitanje koje se ponavlja. Niko od nas nije profesionalni kuvar, niko od nas nije vlasnik restorana, niko nije profesionalni kritičar. Pa šta nas onda čini posebnima? Oni koji nas poznaju znaju. To što ćemo biti lični, nepotkupljivi, iskreni. To što volimo i znamo. To što imamo izoštren njuh da namirišemo prave ukuse.

Želimo da svako od naših posetilaca ima svog omiljenog kritičara: romantičnog ili surovog, realnog ili entuzijastu, mesoždera ili vegeterijanca, ljubitelja slatkiša ili slaniša...odlučite sami! Rado ćemo primati vaše sugestije i preporuke: gde da odemo, šta da istražimo, šta da saznamo za vas.

A koji je vaš ukus Beograda? 

 

Just breath

Koliko često odvojite vreme za sebe? Ne mislim na povremenu kafu sa prijateljima, šoping ili šetnju, mada nije ni to loše, već onako istinski, stvarno za sebe? 

Stres nas jede svakodnevno, a osećaj da će svet propasti ako mi nešto ne obavimo odmah i sada postao je stvarnost većine nas. Koliko god da se opiremo (barem iznutra), uvek ostavljamo odmor (i fizički i psihički) za neki drugi dan, vikend, mesec ili tek godišnji odmor. Pošto već mesec dana pokušavam da zakažem masažu, ali avaj, ne stižem, poziv da isprobam float spa je došao kao poručen.

Već na samom ulazu u Shen oazu postalo mi je jasno da je reč o sasvim posebnom mestu: odvojen od gradske buke, potpuno u belom, uz prigušena svetla i malu unutrašnju baštu u kojoj bih mogla da provedem sate. Malo je reći da je osoblje koje vas dočeka ljubazno i stručno, a Dr Biljana Đorđević je tu da vam otkrije male tajne balansiranja između zdravlja i lepote, i ponudi vas čudesnim prirodnim napitcima koji dižu imunitet i vraćaju energiju. 

Moram priznati da nisam tip koji može dugo da miruje, pa sam bila skeptična prema tretmanu koji se sastoji od 50 minuta kompletnog mirovanja. Ono što me najviše oduševilo jeste što ste tokom seanse potpuno sami i bez odeće, što vam dopušta potpuno rasterećenje. U prostoriji u kojoj se nalazi kapsula nalazi se i tuš kabina, gde počinje vaša seansa. Nakon tuširanja, birate zvukove koji će pratiti vaše plutanje (šume, mora, delfina, i sl.), ulazite u kapsulu i zatvarate je. Osnova celog tretmana je u plutanju tela u hiperkoncentrovanom, za kožu blagotvornom rastvoru, MgSO4, slično plutanju u Mrtvom moru. Nakon uvodnih 5 minuta tokom kojih uživate u zanimljivoj igri svetala i muzici koja dolazi kroz vodu, gase se sva svetla i prestaje muzika, a počinje pravi pravcati zen. Jednostavno, plutate u vodi, potpuno odvojeni od svih spoljnih uticaja - svetala, zvukova, drugih ljudi. Moram priznati da je prva stvar na koju sam pomislila bila - koliko dugo nisam ˝čula˝ tišinu?  Jedino što čujete su otkucaji sopstvenog srca. Nakon samo nekoliko minuta bila sam gotova da zaspim. Mišići vam se potpuno opuštaju, a misli idu negde daleko. Sledećih 50 minuta ste u potpunom blaženstvu, nakon čega vas svetlost i muzika ponovo bude za povratak u stvaran svet. Nakon izlaska iz kapsule uživate u još jednom tuširanju, nakon čega imate želju samo da legnete, ušuškate se i zadržite što duže ovaj fenomenalan osećaj spokoja uma i tela. Kako piše u opisu terapije, ona je zaista jednaka ukupnom učinku relaksacionog treninga, hipnoze, meditacije, joge i masaže.

Moja topla preporuka za preporod u ovoj kapsuli ide svima koji su zaboravili na sebe, koji rade u rudniku i život im nije lak i koji su u grču. Opustičete telo, a što je još bitnije osloboditi se svih misli koje vam zagorčavaju dan. Ako dođete odmah nakon posla, efekat je još brilijantniji! 

Do sledeće uživancije...

Sounds of the movies

Ovih dana svi su se pretvorili u filmske kritičare, kao i obično u doba Oskara i Festa. Ipak, ja se neću usuditi da idem tim putem, filmove jednostavno delim na one koje mi se sviđaju i ne sviđaju. Ono što mi je posebno privuklo pažnju u gotovo svim najaktuelnijim filmovima je muzika. Uhvatila sam sebe da ove soundtrack-ove vrtim na repeat danima i da ne mogu da se odlučim koji mi je omiljeni.

Ok, lažem. Whiplash je film koji me u svakom pogledu potpuno očarao, a kako volim jazz nije ni čudo što je naslovna numera iz ovog filma završila ubrzo kao ton zvona na mom telefonu. Film me kupio savršenim kadrovima, impresivnom glumom za koju je J. K. Simmons dobio otprilike svaku nagradu koja postoji na planeti i radnjom koja motiviše.

Šta još treba da znate o ovom filmu?  Snimljen je za samo 24 dana. Glavni glumac stvarno svira bubnjeve. Prva, kraća, verzija filma bila je u selekciji Sundance festivala, a 2012. scenario je bio na tzv. crnoj listi na kojoj se nalaze najbolji scenariji koji nisu još uvek snimljeni.

A soundtrak? Slušajte ga dok radite, dok se odmarate, dok kuvate, spremate se za izlazak. Jednostavno je savršen.

Drugi soundtrack za preporuku dolazio iz filma Yves Saint Laurent. Ako se odlučite da pogledate ovaj film znajte da će on biti sve osim onoga što ste očekivali. Biografski? Ne, ovo je ljubavna priča. Modni? Donekle, ali to nije bitno. Srećan? Zapravo duboko tragičan. Najkraće rečeno, film opisuje unutrašnju borbu sa demonima velikog majstora mode koji do kraja filma gubi sve pozitivne strane karaktera. Dekadencija, blud i razvrat.

Ono što je sigurno je da više nikada na YSL logo nikada nećete gledati isto. Ipak, film obiluje savršenim kadrovima Pariza, revija, eksterijera i enterijera, a muzika koja ove kadrove prati ostavlja poseban utisak. Iza gotovo svih numera u filmu stoji maestralni Ibrahim Maalouf, Libanac koji živi u Parizu i u svojoj muzici sjajno spaja svoje kulturno nasleđe sa jazzom sa bulevara Saint Germain. 

Ovaj soundtrack obožavam zato što me svaka nota vraća u Pariz i mislim da još od Amelie niko muzikom nije bolje očarao ovaj grad. 

Treće mesto zauzimaju soundtrack bez filma i film bez soundtracka.

Soundtrack u kome beskrajno uživam, ali film nemam nameru da odgledam je 50 shades of Grey. Knjigu, film i celu famu ne želim da komentarišem, već je sve ispričano. Ipak, soundtrack okuplja sjajne muzičare i daje sjajne aranžmane dobro poznatih hitova kao što su ˝I put a spell on you˝ (izvodi Annie Lennox) i ˝Crazy in love˝ koji Beyonce ovog puta izvodi u jednoj užasno seksi verziji. Tu su i sjajni The Weekend, Sinatra, i stara dobra stvar ˝Beast of burden˝ od Rolling Stones-a. Just repeat. 

Film bez soundtracka je savršeni Birdman. Ne zato što je dobio Oskara, već zato što vas jednostavno rečeno ˝oduva˝. Jedno je sigurno, nećete ostati ravnodušni. U ostalom, neophodno je imati valjane argumente jer će vas sigurno neko ovih dana pitati za mišljenje o ovom filmu, zar ne?